Студијски програм: Српски језик и књижевност (филолошки профил)
Ниво студија: основне академске студије
Предметни наставник: проф. др Снежана Баук
Сарадник на предмету: мср Олга Раковић
Статус предмета: обавезни
Број ЕСПБ: 6
Форма испита: писмени

 

Циљ изучавања предмета

 

Циљ курса је да дâ целовиту представу о развитку дијахронијске лингвистике, њеним
основним поддисциплинама, као и основним питањима и проблемима савремене
дијахронијске лингвистике. Задатак курса је да припреми студенте за самостално бављење
темама из области историјске лингвистике.

​

Резултати изучавања предмета

 

Студент уме да чита, реферише и критички процењује релевантну научну литературу;
стиче представу о основним етапама развитка дијахронијске лингвистике; познаје
дијахронијске поддисциплине; влада основном терминологијом савремене дијахронијске
лингвистике; стиче способност да се служи појмовним апаратом савремене, функционално
оријентисане науке о језику.

 

Структура и садржај предмета

​

I. Шта је то дијахронијска лингвистика?

Преглед развитка представа о језичким променама и етапама у развитку дијахронијске
лингвистике (до краја 19. века): Грчка и Рим; Индија; средњи век; просветитељи;
граматичари 19. века: епоха романтизма, развитак упоредно-историјског метода у делима
Раска, Бопа, Грима; Хумболт и његови погледи на однос језика и мишљења; Шлајхер и
натуралистичка концепција језика; младограматичари (појам прајезика, реконструкције и
компарације). Сосир и настанак опозиције синхронија и дијахронија. Савремене представе
о односу синхроније и дијахроније.

​

II. Фонетске и фонолошке промене

​

Упоредно-историјска лингвистика и појам гласовног закона; узроци гласовних промена;
проблем изузетака од правилности коју подразумева гласовни закон (деловање других
гласовних закона, аналогија, језички контакти). Типологија гласовних промена.
Структуралистичка класификација гласовних промена (алофонске варијанте, фонологизација, дефонологизација, префонологизација); однос фонетских промена и фонолошког система у којем се оне дешавају (тенденција ка очувању симетрије фонолошког система; тенденција ка упрошћавању фонолошког система). Функционално објашњење гласовних промена.

III. Морфолошке промене

Tипови морфолошких промена. Аналогија (пропорционална и парадигматска).
Граматикализација и лексикализација.

IV. Лексичке промене

Историјске промене облика и значења појединачних речи. Историјски развитак лексичког
система. Семантичке промене. Позајмљенице и калкови.

​

V. Језички контакти и језичке промене

Основне контактне етно-језичке ситуације; појам језичких савеза (балкански језички
савез); језичким контактима изазване промене на различитим нивоима језичке структуре.

VI. Како се и зашто језик мења?

Основе савремене теорије промене језика. Child-based, Utterance-based теорије. Каузално и
телеолошко објашњење језичких промена.

VII. Дијахронијске лингвистичке дисциплине: упоредно-историјска лингвистика;
палеославистика; етимологија; историјска ономастика; дијалектологија и лингвистичка
географија; етнолингвистика/лингвокултурологија.

​

Основна литература

 

Баук, С. Увод у дијахронијску лингвистику. Београд: Филолошки факултет, 2026.

​

​